Kako se uz pomoć agilnih principa i Scruma dolazi do brzine, kvaliteta i klijenta koji je zadovoljan, pojašnjava iz svog iskustva Nikola Usanović, profesionalni muzičar.

Obično se ljudi zainteresuju za agilan način rada i agilne procese i alate, pa ih nakon toga primene u praksi. Obrnut slučaj je redak, a to je upravo put Nikole Usanovića, profesionalnog muzičara, koji je primenjivao agilan način rada i elemente Scrum metodologije, uverio se da donose vrlo konkretan rezultat, da bi tek više godina kasnije počeo svoje iskustvo da tumači i unapređuje i u teoriji.

Agilno je primenjivao u snimanju muzičkih albuma nekih od naših najpoznatijih muzičara, na podsticaj i ideju koju je razradio producent Vojislav Aralica. 

 Foto: Boris Usanović

Kako ste se zainteresovali za Agilno i Scrum?

Za Agilno i Scrum sam se zainteresovao nezavisno od muzike. Slučajno sam došao do knjige Scrum, Džefa Saterlenda. Kada sam počeo da je čitam, krenule su da mi se pale lampice da sam taj način rada ja već koristio, samo nisam znao da je Agilan.

Tek kada sam krenuo na trening koji je organizovala kompanija Agile Humans shvatio sam da smo u studiju, snimajući muzičke albume, u potpunosti primenjivali pomenutu metodologiju. Način na koji smo radili bio je školski primer kako da se Agilno i Scrum primeni u muzičkoj produkciji.

 Foto: Amin Asbaghipour
Koliko se nov način rada razlikovao od pređašnjeg?

U poslednjih dvadesetak godina softver se aktivno koristi za izradu muzike. Analogna tehnologija je postala luksuz, a modernizacija je iziskivala da se promeni princip rada.

U zlatno doba muzičke produkcije, 80-ih, 90-ih, kada je to bila industrija sa ogromnim budžetom, radilo se prema metodologiji koju bih mogao opisati kao “waterfall”. Počinjalo bi se tako što bi neko došao na ideju “hajde da uradimo takav i takav projekat”, zatim bi otišao u izdavačku kuću, i ukoliko bi ona odobrila budžet, napravio bi se plan. Plan bi, recimo, predviđao da se projekat završi za tri meseca. Međutim, u praksi to se nikada ne bi desilo u predviđenom roku, razvuklo bi se na šest meseci. Tada su skupi projekti još nekako i mogli da opravdaju svoje postojanje, postojali su budžeti koji su presipali s jedne strane na drugu. Sem toga, više se novca trošilo na nosače zvuka i veliki troškovi su mogli da budu kompenzovani.

Kada je softver za obradu zvuka postao dostupan prosečnom potrošaču, došlo je do  demokratizacije muzičke produkcije, svako ko je imao dovoljno znanja i umeća, mogao je u svom stanu da snimi celu ploču.

Godine 2013. mene je naš poznati producent Vojislav Aralica pozvao i predložio mi da počnemo saradnju. Rekao mi je. “Ako krenemo da radimo zajedno, moraćeš da zaboraviš način na koji si do sada radio. Mi imamo sistem.”

Foto: Tea Jagodić 

Do tada se pod maskom kreativnog procesa sedelo u studiju dan i noć, i u većini slučajeva to nije dovodilo do očekivanih rezultata. Gubili su se grdni sati, kao i kod prekovremenog rada. Donekle je pomagalo da se završi posao, ali su postojali krupni nedostaci.

Metod rada koji mi je predložio Aralica podrazumevao je jasan vremenski okvir - da se radi radnim danima od 10h do 18h. Od 10h do 10.15h imali smo sastanak koji odgovara onome što se u Scrumu zove Daily Scrum, na kome se dogovaramo šta ćemo tog dana uraditi. Uloge koje smo imali u velikoj meri su odgovarale ulogama u jednom Scrum timu.

Aralica je bio Product Owner (producent), ja sam bio snimatelj (eng. engeener) tj. Scrum Master, zadužen za to da ceo proces teče po dogovorenom planu. Muzičari koje smo angažovali bili su ono što su u Scrumu razvojni inženjeri, a stejkholderi su bili oni koji bi naručili pesmu. Došli bi i rekli: “Mi imamo pesmu, želimo da je snimimo”.
Svaka pesma bi se pravila u vremenskom okviru koji je neka vrsta sprinta, i trajala je od 5 do 7 radnih dana. Imali smo maksimu: ako pesma nije gotova za pet do sedam dana, nešto nije u redu s pesmom, ili nije u redu s nama. Dok traje sprint, dok se snima pesma, niko sa strane nema šta da traži u studiju, jer je to siguran put da se izgubi dragoceno vreme, jer, “doći ću na kafu na pola sata” lako se pretvori u dva sata, pa je propao radni dan.

Nakon tri dana imali bismo neki inkrement koji možemo da prikažemo, nešto što klijent može da čuje. Tada može da kaže: “Hej, ovo je super!” Ili, “Mislim, da ste promašili temu”.
Ili, ako je inkrement na većoj skali (deo muzičkog albuma) jedna pesma, klijent na primer može reći: Čini mi se da nam je potreban „jači“ refren. Nakon toga se napravi dogovor i prelazi se na neku sledeću pesmu u projektu dok se u međuvremenu radi na otklanjanju nedostatka prethodne pesme.

Kako su kolege iz drugih studija reagovali na ideje o novom načinu rada?

Retki su bili oni koji su ovakav način rada probali u svom studiju. Kada se ljudima ispriča o čemu je reč, često reaguju otporom i nepoverenjem.

Foto: Pixabay

Da li struktura škodi kreativnosti?

Naprotiv. Kreativna energija se rasipa ako nema strukture. Imali smo običaj da muzičarima pružimo kreativni ventil. Predvideli smo vreme u okviru kojeg smo studijskim muzičarima, nakon obavljenog predviđenog posla, pružali priliku da daju svoj kreativni doprinos.

Nedavno ste završili obuku za Scrum Mastera kod kompanije Agile Humans. Kakvi su vaši utisci?

Veoma sam zadovoljan, tim pre što sam se poslednjih godina okrenuo istraživanju poslovnog sveta i menadžmentu.

Inače, završio sam psihologiju, a zanimam se i za HR o kojem sam dosta naučio tokom studija u oblasti psihologije rada. Planiram da stečeno znanje obogatim iskustvom kroz praktičan rad sa mentorom. 

Trening je za mene inspiracija i podsticaj za istraživanje karijernih mogućnosti u tom pravcu. Smatram da je za osobu koja ima nameru da se bavi Scrumom i Agilnim, neophodna kvalitetna edukacija. Jer, ono što se nauči i iskusi na treninzima višestruko dopunjuje znanje stečeno kroz samostalan rad i istraživanje stručne literature.

  telefonom na:  069 722733