EFIKASNOST KAO PRIORITET

Agilizacija jedne američke kompanije

Agilizacija američke kompanije Referrizer predstavlja krupan korak ka uspehu na vrlo kompetitivnom tržištu marketinških agencija. Tačnije, reč je o suksesivnim koracima, koučing sesijama, pod budnim okom  i vođstvom Jasmine Nikolić, agilnog trenera i profesionalca, i uz puno angažovanje i podršku Andrije Cvijovića, osnivača i vlasnika kompanije.

Andrija Cvijović, uspešni američki biznismen našeg porekla, podelio je s nama razmišljanja i iskustva nakon jednog od treninga.

„Referrizer je kompanija sa velikim snovima, idejama, ciljevima“

Andrija je završio Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, uključio se u program razmene studenata i otišao u Ameriku. Po povratku u Srbiju, bio je pun pozitivnih utisaka i čvrsto je odlučio da se vrati i otpočne biznis preko okeana.

„Nisam otišao u Ameriku da bih živeo standardnim životom. Odrekao sam se života na ovim prostorima jer me je nosio jak preduzetnički poriv“, naglašava Andrija.

Možete li ukratko objasniti kako ste došli na ideju da otpočnete ovaj biznis?

Ne mogu reći da sam došao na ideju, ideja je došla do mene spontano,  2012. godine, i ubrzo je osnovan Raferizzer.  Koncept je bio da se pomogne malom, lokalnom biznisu da raste kroz marketing, kroz jednostavne alate koje smo razvili. Jedan od načina da mali biznis dođe do novih klijenata, zadrži postojeće, i vrati stare je kroz program preporučivanja. Zamislili smo da ponudimo inovativne alternative klasičnom advertajzingu. Kasnije smo našu ponudu obogatili novim proizvodima i neprestano ih krojimo po meri malih biznisa.

Kako ste došli na ideju o agilizaciji i saradnji sa kompanijom Agile Humans?

Efikasnost je od samog početka bila naš prioritet. Zanimalo nas je kako da na tržište što pre izbacimo ono što je klijentima potrebno, te smo spontano već  radili u skladu sa mnogim agilnim principima. Za nas je efikasnost predstavljala u većoj meri neminovnost  negoli  svestan odabir. Morali smo prvo da prodamo proizvod pa da ga onda izgradimo, dakle bili smo „organski“ agilni. Tada još nisam ni znao za reč agilno. Prethodno sam dosta čitao o proizvodnji u Tojoti i bio veoma inspirisan njihovom poslovnom filozofijom. Oduvek me je zanimala optimizacija procesa sa minimalnim gubicima. Agile, Lean, Kanban su koncepti koji su bili bliski mom načinu razmišljanja, iako isprva nisam znao da postoje kao struktura.

Možete li bliže objasniti koncept „prvo prodati proizvod, pa ga potom izgraditi“?

Danas u svetu to nije ništa novo. Polazi se od pretpostavke da se nakon kreiranja proizvoda  proveri da li je on potreban klijentima, da li žele da ga kupe. Prvo smo napravili internet prezentaciju proizvoda, a potom i sam proizvod. Tek kada su se naši kupci opredelili za kupovinu, napravili smo dogovor oko rokova. Pribavili smo sredstva, reference, ideje, a istovremeno izbegli greške koje i danas čine mnoge kompanije.

Otpočeli ste proces agilizacije uz podršku kompanije Agile Humans i Jasmine Nikolić kao konsultanta. Kakva su vaša iskustva?

Jasmina nam je pomogla da definišemo modele, strukture za agilizaciju, da sinhronizujemo timove, da zajednički sazrevamo i menjamo se.
Nije mi bila namera da ja kao vlasnik, namećem zaposlenima svoje ideje.


Često se dešava da impuls za promenom poslovanja kreće od timova koji se međutim, suočavaju sa teškoćama ako nemaju podršku top menadžmenta. Koliko je po vama važno vođstvo, podrška i podsticaj iz vrha?

Podrška iz vrha je neophodna, ali želim da se vratim na primer iz Tojote. Prema njihovoj poslovnoj filozofiji, važno je ohrabriti promenu koja dolazi od timova, od samih zaposlenih. Često najboje ideje za unapređenje procesa proizvodnje dolaze upravo od onih  koji  najneposrednije rade u proizvodnji. Ovaj princip se može primeniti i u drugim vrstama biznisa, poput našeg.

Koji je po vama značaj agilnog u razvoju modernog poslovanja?

Čvrsto sam uveren da kompanije bez agilnog neće moći da opstanu u budućnosti na tržištu. Nije reč samo o novoj metodologiji, nego i o jedinoj metodologiji koja će moći da funkcioniše. U današnjem poslovnom okruženju, sa tako brzim promenama i velikim očekivanjima klijenata, bez agilnog nema uspeha. Kompanije koje se drže waterfalla naprosto neće opstati, jer on predstavlja nefleksibilan, inertan model.

Kroz koje procese ste prošli u toku ovog treninga i koje promene očekujete u vašoj kompaniji?

Citiraću staru izreku: „Kad je učenik spreman, učitelj se pojavi“. Dugo sam čitao o različitim modelima poslovanja, pored ostalog i o Agilnom i Scrumu, proučavao najuspešnije primere kompanija. Podsticao sam svoje zaposlene da čitaju, otkrivaju, interesuju se za napredak. Od samih zaposlenih je i potekla ideja da angažujemo profesionalca iz agilnog. U početku sam bio sumnjičav, jer sam navikao da sve učim sam. Pitao sam se da li nam zaista treba koučing i može li nam pružiti više nego što ja sam mogu da naučim i primenim. Međutim, prva pilot radionica, trening, prevazišla je moja očekivanja. Zaposleni su na primerima mogli tačno da osete šta je agilno. Ono što smatram velikim benefitom je promena u načinu razmišljanja. Svest da uvek može da se napravi bolji proizvod, nadje bolje, jednostavnije rešenje, a mi budemo efikasniji. Ne treba čekati da proizvod bude savršen, važno je izbaciti ga na tržište, a onda ga iterativno usavršavati.

Konkretna poboljšanja primećujem u razvojnom sektoru. User stories se pišu bolje, manje vremena posvećujem divelopmentu, zaposleni svoje talente mogu bolje da usklađuju sa misijom.

Pomenuli ste promene u načinu razmišljanja. Možete li malo detaljnije objasniti te promene?

Promene nisu lake. Mi smo u kompaniji shvatili da su neminovne, da nemamo drugog izbora. “Hodamo na ivici” svaki dan.  Svakoga meseca razmišljamo kako najbolje da iskoristimo resurse koje imamo. Ja verujem u postepene transformacije. Ljudi bi se uplašili radikalnih promena. U jednom koraku smo uveli Jira-u, u drugom smo organizovali sprintove, u trećem doneli odluku kako da merimo efikasnost.

Šta vidite kao prepreke za promene?

Postoji strah od  neuspeha. Strah da se novi sistem neće usvojiti kako treba a stari će se napustiti. Ljudi  veruju da će se nekako snaći sa starim modelima uprkos tome što idu u susret teškoćama koje proizilaze iz prevaziđenih poslovnih modela. Ostajanje u zoni konfora čini ljude inertnim.  

Smatram da je ključ u postepenim, malim promenama koje će konačno voditi ka velikoj transformaciji.